Bra­ća bli­zan­ci, je­da­na­e­sto­go­di­šnji Jo­van i Da­ni­lo Alek­sić iz Bi­je­le upor­ni su i po­sve­će­ni mla­di sport­ski ri­bo­lov­ci, ko­ji vo­le da bo­ra­ve na oba­li sa šta­pom u ru­ci i mor­skim pla­vet­ni­lom u oku. Još vi­še vo­le da osva­ja­ju na­gra­de i da ku­ći do­ne­su do­bar ulov, da ob­ra­du­ju maj­ku. Pr­vi put su se tak­mi­či­li pri­je par mje­se­ci na Dr­ža­vom pr­ven­stvu u Bi­je­loj, gdje je Jo­van je u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji U-16 osvo­jio tre­će mje­sto. To je bi­lo nji­ho­vo pr­vo tak­mi­če­nje, a već 15 da­na na­kon to­ga bi­li su i na tak­mi­če­nju u Ko­sta­nji­ci, uz do­ma­ći­ne iz KSR „Ama“.
-Kad ri­ba tr­zne uvi­jek se pri­jat­no iz­ne­na­dim, li­jep je osje­ćaj, za­vo­lio sam ri­ba­nje i za­jed­no sa bra­tom re­dov­no uče­stvu­jem na tak­mi­če­nji­ma. Vo­lim da ri­bam na lo­ka­ci­ji is­pod ho­te­la „Del­fin“ u Bi­je­loj. Pri­je ne­ki dan smo brat i ja uhva­ti­li dvi­je ki­le ri­be – glja­re, špa­re­ve, ar­bu­ne i ob­ra­do­va­li maj­ku, ka­že Jo­van, uče­nik OŠ „Or­jen­ski ba­ta­ljon“ u Bi­je­loj. Nje­gov brat bli­za­nac, Da­ni­lo, ras­po­re­đen je na dru­gu po­stu, a uz nje­ga su mla­đi brat, pe­to­go­di­šnjak Đor­đe Alek­sić. Đor­đe se pri­pre­ma da po­đe sto­pa­ma bra­će, ali je s po­no­som is­ti­če da je i on osvo­jio pr­vu na­gra­du, do­du­še u dru­goj obla­sti – odje­ven u bo­kelj­sku na­rod­nu no­šnju, uz dje­voj­či­ce pre­ru­še­ne u ka­me­li­je na dječ­jem ma­skem­ba­lu u Her­ceg No­vom. Tu je i otac Zo­ran Alek­sić, ko­ji bud­nim okom sve to po­sma­tra i za­jed­no sa Đor­đem, ko­ji se na ovaj na­čin pri­pre­ma da i sam u ru­ke uzme ri­bar­ski štap, bo­dri si­no­ve dok pe­ca­ju sa oba­le.
- Ta­ta slu­ži da se no­se nje­ska (ma­mac), ma­ji­ce, sen­dvi­či, sme­će što osta­ne iza njih... ka­že otac Zo­ran, evo­ci­ra­ju­ći sje­ća­nje na svo­ga oca, ve­li­kog ri­bo­lov­ca, ko­ji je ra­stao uz Tre­bi­šnji­cu dok je 1968. go­di­ne ni­je po­to­pi­lo Bi­leć­ko je­ze­ro, sa cr­no­gor­ske stra­ne. I unu­ci-bli­zan­ci pam­te đe­da, a ma­li Đor­đe je ro­đen par mje­se­ci po­sli­je nje­go­ve smr­ti.
- Dje­ča­ci su gle­da­li dru­gu dje­cu ka­ko pe­ca­ju i jed­no­ga da­na pri­je par go­di­na do­šli sa za­htje­vom: „Ta­ta, ku­pi mi štap za pe­ca­nje!“. Ku­pio sam ih i ta­ko je to kre­nu­lo. On­da ih je Slo­bo Svi­la­no­vić, član Ri­bo­lov­nog dru­štva „Ri­bar“ iz Ba­o­ši­ća, vi­dio na oba­li ka­ko pe­ca­ju, pi­tao či­ja su dje­ca, jer je sni­mio da su upor­ni i da vo­le da ri­ba­ju. Pi­tao me da li smi­je da ra­di sa nji­ma, da ih učla­ni, što sam ja sa za­do­volj­stvom pri­hva­tio, ob­ja­šnja­va Zo­ran, ko­ji je kao mla­dić ra­dio na bro­du ko­ji je vo­zio tu­ri­ste po Ja­dra­nu, ta­ko da je pro­šao oba­lu Ja­dra­na od An­ka­ra­na do Ušća Bo­ja­ne, te se dru­žio i sa ri­ba­ri­ma.
- Mno­go mi je dra­že da u ru­ci dr­že štap ne­go „mi­ša“ i ta­sta­tu­ru, da ži­ve zdra­vo i u skla­du sa pri­ro­dom, ka­že otac ne skri­va­ju­ći za­do­volj­stvo po­sma­tra­ju­ći si­no­ve sa ri­bar­skim šta­po­vi­ma na oba­li Ko­sta­nji­ce.
M.D.P.